Oaza figuralne umetnosti

Povodom pedeset godina stvaralaštva slikara i crtača Ratka Šoća izašla je monografija i u novembru bila priređena njegova retrospektiva u Galeriji Doma vojske u Beogradu.

Šoć jedan od onih crnogorskih barbanogenija koji su osvojili Beograd i Evropu vulkanskom maštom i osećanjem za likovnost. Rođen na Cetinju 1938. godine, završio Akademiju likovnih umetnosti u Novom Sadu, ali se nije poveo za trivijalnim u urbanom. Slikajući, a još pre crtajući unutrašnju istoriju čoveka, njegovo rvanje sa smrću, Šoćove vizije sumarno obuhvataju ljudsku istoriju kao apokaliptičku i eshatološku.

Sasvim drugačije od savremene holivudske estetike koja je osvojila i svetsku fantastičnu umetnost, njegove slike su ispovest jednog usamljenika, Robinzona u Panonskom moru, u pustoši i otuđenosti ovoga vremena.

Zato što, kako bi Pikaso rekao, slika jer nosi sunce u stomaku, Šoć nije grozni likovni sudija, već i poeta koji poznaje čari nage žene, lepotu ptice i snenog pogleda. U njemu se bore anđeo i demon, a rezultat te borbe za ljudsko srce su njegove slike i crteži.

— Dejan Đorić, likovni kritičar. Beograd 2009.

Zapis o pticama

Mudriji, učeniji i pozvaniji od mene, izreći će sud o slikarstvu Ratka Šutana Šoća. Ja mogu da govorim samo o jednom uglu njegove umetnosti, tačnije, o svom prvom susretu sa njegovim slikarstvom, jednoga dana kada sam slučajno stigao u lepi grad Vrbas i u jednoj pitomoj ulici, u kući od crvene cigle, otkrio u Šoćevom ateljeu isečak davnog slikarskog zvuka, za koji sam verovao da je davno iščez’o i zaboravljen... Bio je to onaj stari zvuk hercegovske umetničke škole – ars-poetika njenih sirotih učenika, Dada Đurića, Uroša Toškovića i njihovog prijatelja, arhitekte Tupe Vukotića, kao i mnogih drugih, danas nepoznatih i rasutih po svetu i vremenu. Nekim čudom, u sred Vrbasa, u Panoniji, Ratko Šutan Šoć je sačuvao tu senzibilnost i taj iščezli svet, tačnije njegovu pepeljastu sivoplavičastu boju fona na kome se odvija jedna fantazmagorična, mediteranska drama, puna gnomâ, tajanstvenih perspektiva i sasušenih skeleta ptica obavijenih mrtvim perjem.

Kao da sam zaronio u neki likovni vremeplov, preda mnom su se ponovo pojavili crtaći blokovi i uljani, gotovo raspadnuti koricama i požuteli listovi hartije na kojima smo pokušavali da uspostavimo vezu između Leonardovih anatomskih studija, obešenih, isečenih figura, konstrukcija i jarovskih letilica, דירerovskih analiza mrtvih ptica, iskošene Holbajnove mrtvačke lobanje sa platna „Ambasadori“, Maksa Ernsta, Bernar Bifea i naših, tada sumornih, provincijskih mladih života, čiji su sve to stomaci mogli da svare.

Šoćeve slučajno sletele ptice oštrih kljunova i staklastih očiju spustile su se u avetinjski puste sobe olupaniһ zidova, što bazde na samoubistvo. U tim sivkastim prostorijama još se oseća lepet njihovih krila i gotovo nečujni pad na metafizički patos. Kao da su slikane njihovim sopstvenim perjem iz repa i njihovom hladnom modrinom krvlju. Zalutavši u svet ravnice Šoć je sa sobom poneo i kartonski kofer pun nadrealne ars-poetike njegovog crnogorskog zavičaja, okupano mediteranskim kišama slanog ukusa i mirisa mora, koje se ne vidi ali oseća na svakom kvadratu njegovog platna.

Obilazeći Šoćevu radionicu – to, gotovo dečačko skrovište od svakodnevice, zastao sam pred portretom pisca Danila Kiša. U njegovim minuciozno naslikanim svetlim očima, ugledao sam odsjaj one nestvarnih ptica. Kiš je to razumeo. I pisac i slikar poticali su iz iste škole provincijskog sentimentalnog vaspitanja. Kao što je Kišova literarna faza dovedena gotovo do savršenstva, tako isto i Ratka Šutana Šoća, prekriva svoje prizore majstorskim lazurama, umotavajući svoje objekte u tajanstveni sjaj severnjačkog slikarstva slučajno zalutalog u divlje crnogorske montanjereske okvire. I dok su drugi autori iz ove umetničke porodice otišli da osvajaju nove likovne harmonije, Šoć je ostao veran svom mladalačkom snu.

Posle dugog leta hercegovačke ptice zbog toga padaju na Vrbas u njegov atelje, gde je bezbedno i toplo, da se odmore i poziraju za Šutanove slike, koje još uvek čuvaju staru misteriju veze između Renesanse, metafizike i Moderne.

— Momo Kapor, april 1994.

Likovni svet Ratka Šoća

Ako su prve decenije XX veka u likovnom životu bačke varošice Vrbas bile obeležene tek solističkim delovanjem darovitog, ali kompleksom provincijalca opterećenog, mađarskog slikara Jožefa Pehana, onda poslednje decenije istog veka u tom, sada moćnom privrednom i važnom kulturnom središtu Bačke, određuje plodno, raznovrsno i sadržajno stvaranje celog hora likovnih umetnika koji izlažu širom Jugoslavije, od Subotice, Novog Sada i Beograda, do Nikšića, Podgorice i Budve. Međutim, opet, ako bismo iz tog mnogoljudnog vrbaškog likovnog hora hteli da izdvojimo jednu osobenu stvaralačku ličnost, onda izbor ne bi mogao da mimoiđe RATKA – Šutana ŠOĆA, crtača, ilustratora, karikaturistu, scenografa, grafičkog dizajnera, katkad vajara, nekad likovnog pedagoga.

Iz Ratkove umetničke biografije se saznaje da je prvo završio srednju umetničku školu u Herceg Novom (1959), zatim da je diplomirao na Višoj pedagoškoj školi (1975) i Akademiji likovnih umetnosti (1980) u Novom Sadu, odnosno da je studijski boravio i u Italiji, gde se usavršavao na Akademiji lepih umetnosti u Rimu (1976/77). Takođe iz njegovog dosijea otkrivamo još da je prvi put samostalno izlagao u Vrbasu 1962, a potom još tridesetak puta, pretežno po Bačkoj a najviše u Novom Sadu i Vrbasu, ali i u Rimu, Palermu i Kotoru. Začudo, u Beogradu je izlagao samo davne 1970, zajedno sa Veljkom Milevinim Zečevićem i to u jednom zatvorenom klubu. Izgleda da je uzalud očekivao poziv, kao zasluženo priznanje posle niza dobrih samostalnih izložbi i još više kao rezultat njegovog dugog, raznovrsnog i plodnog umetničkog delovanja.

Na žalost, i Beograd i Cetinje gde se Šoć rodio i proveo detinjstvo, ostali su slepi i nezainteresovani za njegov stvaralački rad, posebno za crtačke i slikarske rezultate, kažnjavajući tako sebe i svedočeći o svojoj duhovnoj lenjosti ili nespremnosti da prepoznaju i podrže prave vrednosti. Zbog toga je, očigledno, Ratko odlučio da stvar uzme u svoje ruke i, po običaju, uspeh nije izostao. Kroz jedan sažet ali dobro probran retrospektivni izbor slika i crteža nastalih tokom dve i po minule decenije, u vreme njegove pune stvaralačke zrelosti, što ih upravo izlaže u Galeriji Kolarčeve zadužbine, on je Beogradu i Beograđanima pružio priliku da odmere veličinu njemu nanete nepravde, a sebi štete. Jer, u stvari gube oni koji nisu bili u prilici da osete i koriste blagotvornost njegovog šeretski vragovog duha, da slušaju njegova pripovedanja, njegove anegdote, aforizme, dosetke, pesme (osim one opšte poznate „Osam tamburaša s Petrovaradina“) ili da gledaju tvorevine njegovih veštih ruku.

Naime, nije dovoljno videti njegove crteže i slike, mnogo je važnije upoznati i shvatiti duh i dušu njihovog tvorca, otkriti umetnika koji zna i upozorava da se od nevremena može skloniti, ali od vremena nikako, odnosno da dobar slikar u svom radu može da nađe nešto radno, dok loš ne može.

U svakom slučaju, izložba kojom se Ratko Šoć predstavlja u Beogradu jeste dobra prilika da se isprave nepravde i, što je važnije, da se izbliza upozna jedna veoma zanimljiva i pažnje dostojna stvaralačka ličnost.

Doduše, ponuđenim retrospektivnim izborom nisu osvetljeni njegovi umetnički počeci, razdoblje kada je zavedan nekim osvedočenim vrednostima, veličinama i uzorima prosto plutao između jakog uticaja prof. škole u Herceg Novom, Voje Stanića, i prve opčinjenosti „čudesnim zverinjakom“ i crtačkom čarolijom Dada Đurića. Uostalom, taj rani period njegovog rada nosi obeležja tipična za stvaralaštvo ličnosti koja se formira, koja radoznalo zagleda oko sebe i sa respektom sledi putokaze.

Ako bismo hteli da iz tog perioda izdvojimo vrednosti koje su trajno odredile potonje Šoćevo likovno stvaranje, tada bismo morali sa čuđenjem da zapazimo kako te vrednosti ne proizlaze iz njegovog oduševljenja delom Stanića i Đurića, već pre i više iz tačnog poimanja poetike i plastične strukture slikarstva Mila Milunovića. Suštinu odnosa prema ovom velikanu naše moderne umetnosti Ratko je na svoj, blago ironičan i duhovit, način iskazao u odgovoru na novinarsko pitanje o razlici između Petra Lubarde i Mila Milunovića. Tada je rekao: „Lubarda je slikao gusle i guslare, a Milo violine.“ Razume se ovakav odgovor je pristrasan i sasvim netačan, ali zato jasno otkriva stvaralačku narav samog Šoća.

On je, dašta, tip čoveka i umetnika u čijem duhovnom sklopu elementi apolonskog sasvim prevagnu nad dionizijskim, određujući da kod njega promišljeno i racionalno uvek ima prednost nad spontanim i emotivnim, da intimno i lirsko stoji po vrednostima iznad opšteg i epskog, odnosno da violina znači i vredi više od gusala.

Zbog toga se u njegovom slikarskom postupku, bez obzira na prolazne uticaje i njihovu snagu, gotovo od samih početaka mogu pratiti neke stalne osobine i bitne vrednosti. Njih je lako prepoznati i potom izvesti iz Milunovićevog crtačkog i slikarskog iskustva. Ogledaju se u sklonosti ka konstrukciji i uravnoteženim kompozicionim rešenjima, zatim ka čvrstoj armaturi crteža, geometrijskom definisanju prostora, skladnom ritmovanju površina i paleti koju odlikuje osobita senzibilnost za tanano valersko poigravanje i nijansiranje od kobaltno plave do ultramarina.

Suštinski promena, u tom pogledu, vreme i obilata decenijska praksa u Ratkovom radu nisu donosili. Menjao se i obogaćivao ikonografski repertoar vezan za nekoliko zaokruženih ciklusa unutar kojih je ispoljio interesovanje za konstrukciju enterijera (Ateljei, 1964–1969), zatim za gest i pokret (Korida, bikovi, 1970–1972), nostalgičnu atmosferu (Brodolom, 1972–1975), setna lirska raspoloženja (Rimski motivi, 1976–1977) i nadalje za sintezu praksom nađenih i korišćenih plastičnih rešenja i ikonografskog sadržaja.

Može se, dabome, pažljivom i strpljivom analizom njegovog crtačkog rukopisa, potom njegovih blagih stilskih promena i još više prema meri poetskog realizma koji ispoljava u odnosu na figuru, predmet, predeo ili enterijer, tačno pratiti tok Ratkovog likovnog razvoja, iz godine u godinu – od ciklusa do ciklusa, ali će uvek ostati njegovo nepromenjeno Milunovićevo razumevanje realnosti slike.

To, pak, nipošto ne znači da je Ratko Šoć koristio već viđena rešenja, da se u njegovoj crtačkoj i slikarskoj građi mogu naći tragovi neposrednog uticaja Milovog stvaralačkog postupka ili njegovih pouka. Ništa od toga, on naprosto osobenim izražajnim sredstvima, što ih je dugom i marljivom praksom tražio i nalazio, sledi duh velikog majstora, čije delo tako dobro razume i toliko mnogo voli.

Zbog toga njegov bogat i tematski raznovrstan opus u celosti, skoro od samih početaka, deluje stilski ujednačeno i homogeno. Takođe stoga ni promene do kojih je u njegovom minulom radu prirodno dolazilo, pod uticajem raznih aktuelnosti za koje nije ostajao posve slep, nisu imale veći uticaj, niti su ostavile bitnije posledice.

Čak ni na ikonografskom polju gde se smenjivalo povremeno interesovanje za pojedine teme i motive (otud više ciklusa u njegovom opusu), promene nisu korenite jer se uvek zbivaju u okviru onih sklonosti što ih je poneo još iz Herceg Novog i tamo stečene ljubavi prema fantastičnom i narativnom.

Ukratko, umetnički razvoj Ratka Šoća nije bio skokovit, obeležen korenitim promenama, željom da se po svaku cenu zađe u neistražene prostore slikarske materije i duha. Naprotiv, on je nastojao i u tome uspevao, da se u laganom, ali doslednom kretanju oslobađa praznjikavih ili efektnih crtačkih i pikturalnih detalja ili zavodljivih likovnih fraza.

Valjda zato nije nikuda i nikada žurio, tražio prečice i poštapalice, nego je strpljivo čekao da marljiv rad ostvari vrednosti učine svoje. Tako je tek sad, posle tri pune decenije rada, mnogih i strogih provera, javnih nastupa, više ili manje vrednih priznanja, zaključio kako su tragovi koje je ostavio i delo što ga ostvario dovoljno dobri da budu prikazani u Beogradu.

Ostaje samo da se složimo sa ovakvim njegovim stavom, pošto je već sasvim jasno da Ratko Šoć zauzima zapaženo mesto u tokovima savremenog vojvođanskog likovnog stvaralaštva ili, šire i stoga važnije, što se celinom svog delovanja nametnuo kao svestran stvaralac i značajan činilac u istoriji jugoslovenske savremene umetnosti i kulture.

— Nikola Kusovac

Crteži snova, sećanja, nespokoja

Uporedo sa kontinuiranim istraživanjem tajanstvenih puteva slikarstva, RATKO ŠOĆ se već tri i po decenije odaziva i na one, uvek uzbudljive izazove crteža, shvaćenog, ne kao „prethodnika“ slici već kao posve autonomnog likovnog organizma. Reč je o slikaru koji je uglavnom nezainteresovan za aktuelne, radikalne i, još češće, idejno kontraverzne programe umetničkog trenutka, dosledan sopstvenom, postupno izgrađivanom poetskom stavu. Uzdajući se u vlastito iskustvo i samo donekle prihvatajući iskustveno nasleđe, vremenom dosta izmenjene „tradicije“ (neo)nadrealizma, Šoć likovno uverljivo zastupa jednu, svom umetničkom senzibilitetu prilagođenu „programsku“ liniju, blisku izrazito modifikovanim idejama „poetske figuracije“.

Opredeljenje za dosledno negovanje kompleksnih, uvek aktuelnih izazova figuracije, ne treba shvatiti kao njegovu nespremnost da izađe iz uslovno tradicionalnih okvira likovne celine crteža već kao, vremenom čvrsto izgrađeni stav koji je adekvatan samo njegovom viđenju načina odlaska u svet s one, druge strane varljivih opsena, uvek vešto postavljenih iluzivnih zamki „prepoznatih“ sadržaja. U osnovi je permanentno atakovanje na „opsene realiteta“, insistiranje na jednom, izrazito specifičnom „redu u haosu“ zbilje prepoznatog sveta i značenjima „neidentifikovane gomile“, korišćenjem metoda likovne afirmacije aluzije uvek metaforičnog karaktera.

Reč je o crtežima, jednog, po osnovnoj vokaciji, prvenstveno slikara, što „opravdava“ sličnosti, pre svega, u karakteru poetske linije (insistiranje na dvosmislenim značenjima one, uvek enigmatične celine likovne predstave) njegovih crteža i slika. Međutim, znatno su važnije postojeće razlike koje proizlaze iz egzistencijalnih uslovnosti samih medija, iz punog poštovanja disciplinskog kvaliteta klasične organizacije crteža i korpusa slike.

U osnovi je različitost tretmana upravo unutrašnjih sklopova (insistiranje na posebnosti karaktera „sklada suštine“, odnosno poseban pristup definiciji samog plastičkog jezgra), shvatanju funkcije spoljašnjih i unutrašnjih ritmova, strukturalnog i „fasadnog“ reda i njihovog značajnog poretka. Radi se o posebnim strategijama traženja kvaliteta njihove likovne ubedljivosti, pre svega, u pogledu specifičnog karaktera unutrašnjih „potpora“ značenjima spoljašnjih sklopova njegovih crteža i slika.

Ratko Šoć se istovremeno opredeljuje za, postojećem iskustvu usaglašenu, samo njemu bitnu strategiju plastičkog i značenjskog karaktera crteža. Međutim, lišava se koncepta „scenske matrice“ mogućih podešavanja na „prizore“, preferiranjem slobodnog, ničim uslovljenog toka likovne radnje. U osnovi je neformalno žanrovsko opredeljenje, negiranjem stereotipnog tematsko-motivskog okvira (figure su istovremeno i specifične arhitektonske celine, glave se rađaju iz ruku dobroćudnih kolosa, oči su daleki predeli sećanja).

Takvim sadržajima, uvek tajanstvenim, zagonetnim neposrednim „motivima pobuda“, posve je odgovarajući primenjeni metod spontanog građenja crtačke predstave (nikada unapred određenih „smerova značenja“), lišene didaktičkih upozorenja i katastrofičnih predviđanja. Šoć se neprekidno obraća nekom, njemu (ne)poznatom, „imaginarnom posmatraču“, spremnom da u ovim crtežima pronađe tragove istine o sebi u ovom vremenu nespokoja.

Realizovani crteži predstavljaju, sadržajima kompleksne i plastički ubedljive, spontano ispričane priče nostalgičnih prisećanja i predviđanja zbilje budućih dana. Reč je o sistemu punog uvažavanja alegorijskih „prikazanja“, nekada naglašeno dramatičnih, drugi put, lirski smirenih (i uravnoteženih) osnovnih tokova različitih sadržaja integrisanih u jednu, uvek kompleksnu značenjsku celinu.

Njihova plastička osnova se zasniva na postupku doslednog poštovanja podjednako precizno vođenih ili prividno nehajnih linija (i njihovih „spletova“) različitog karaktera, objedinjeni metodom insistiranja na njihovoj likovnoj funkcionalnosti, logičnoj organizaciji svih relevantnih elemenata predstave i uslovnoj izdvojenosti primarnih planova, odnosno definiciji jednog „segmenta sadržaja“ u imaginarnim relacijama „sveprostora“.

U ovim crtežima – predstavama sve je podređeno afirmaciji aluzivnih značenja onih, podjednako izmaštanih i stvarnih sadržaja. Njihova postojanost je čvrstom unutrašnjom građom uverljivog dejstva „spoljašnjih“ odnosa uspostavljenog između izvedenih figura i uslovno „osamostaljenih“ prostora povišeno stvarnosnih i izrazito „promenljivih“ mesta događanja u ničim sputavanom toku osnovne radnje koja se, paradoksalno, istovremeno suprotstavlja i usaglašava sa nekom, uostalom zamišljenom, „scenskom matricom“.

Izgrađen je jedinstven vizuelno-značenjski „sklop scena“ više istovremenih, samo za tren izdvojenih događaja u jednom složenom sistemu različitih zbivanja (koja iniciraju nove „scenične pojavnosti“), utopljenih u atmosferu neodređenog nespokoja i nostalgičnih sećanja, ali sa vidnim akcentima radosti i optimizma. Ovi crteži su ostvareni, uostalom nimalo slučajnom, aristokratskom nonšalancijom, primetnom nezainteresovanošću Ratka Šoća za „konačni ishod“ neke, davno započete igre sećanja i sanjarenja.

- Miloš Arsić